Doktorska disertacija

Apstrakt:

Preispitujući delatnost arhitekture i urbanizma u kontekstu premisa održivog razvoja, tokom poslednje dve decenije formirano je stanovište da postojeći građevinski fond zapravo predstavlja svojevrsni stvoreni resurs koji, zajedno sa korpusom znanja i dostignuća ostavljamo u nasleđe budućim generacijama. Kada izgrađene objekte posmatramo na ovaj način, neminovno se otvaraju pitanja vezana za njihovu racionalnu eksploataciju: kako ih koristimo, kako ih možemo prilagoditi realnim potrebama, kako im možemo produžiti životni vek. Najveći deo građevinskog fonda predstavljaju stambene zgrade čijom adaptacijom možemo kvalitativno unaprediti ne samo stambene jedinice unutar njih, već i celokupno stvoreno urbano okruženje. Energetske performanse danas predstavljaju jednu od ključnih stavki kada želimo da procenimo ekološke karakteristike zgrade, bilo da se radi o novoprojektovanim ili postojećim objektima, te je u fokusu ovog rada poboljšanje energetske efikasnosti zgrada višeporodičnog stanovanja. Na osnovu temeljne analize postojećeg građevinskog fonda, za neposredan predmet rada usvojen je segment izgrađen u periodu od 1960. do 1990. godine, kada je izgrađen najveći deo stambenih zgrada, uz tipološku i tehnološku raznovrsnost kakva ranije nije bila prisutna na našem području i koja je, tokom poslednjih nekoliko decenija, gotovo u potpunosti iščezla iz stanogradnje.